Mocart poče glasno da se smeje kada ugleda moje izduženo lice. Od smeha se prevrnu u vazduhu, mlatarajući nogama. Pri tome je vikao na mene:
Šta je, mališa, moj hvališa,
jetra te žiga, oko ti miga, kolje te briga? Je l’ misliš na čitače, na žderače, na jadne gutače, i na tvoje slagače i njihove pomagače, na proklete hajkače i sabljooštrače? Pa to je da hohoćeš i grohoćeš, od smeha da pucaš i štucaš, nemoj da se jediš, al’ to je da se urediš! O, ti srce verno, smerno i čemerno, što patiš neizmerno, zašto tugu neprebolnu svoju u štamparsku točiš boju? Hajde, mali, lepo to batali na ti sveću pa je zapali, tek tako u šali. Dosta se komedijašilo, u oči prašilo i podrepašilo, grlo deralo i kera teralo, pa sad nemoj da si skanjeralo. Đavo repati će te ščepati, voštiti i klepati, jer sve tvoje drljanje i žvrljanje, mrmljanje i srljanje samo je jedna krađa i brljanje.